Kupovina broda nije bila trenutna odluka. To je bio san koji sam pažljivo nosio sa sobom – tiho, strpljivo, i možda čak predugo. Uvek sam govorio: „Kad odem u penziju, tada će doći vreme.“ A onda, prošlog leta, moja žena – onako jednostavno, bez velike filozofije – pogleda me i kaže:
„Zašto čekaš? Što ne kupiš sad, kad već godinama o tome pričaš?“
Ljudi moji… Ima i takvih žena.
I tako se jedan stari san odjednom pretvorio u konkretan plan. Vraćamo se s odmora, ja bukvalno sa kofera krećem da polažem ispite – jer Nemačka, naravno, ne priznaje ni moju srpsku ni kanadsku dozvolu za jedrilicu. Paralelno počinjem da tražim i marinu. Živimo u Karlsrueu već skoro 25 godina, i Rajna nam je tu – marina u kojoj ću na kraju završiti je na 362,5 kilometara toka reke. Lepo zvuči, zar ne?
Ali ako mislite da je lako naći mesto u marini – e pa, nije. Nije ni blizu. U Nemačkoj su marine ili privatne, ili klupske, i razlike u ceni su ogromne. Za brod od 10,5 metara, privatna marina na 45 minuta od mene traži preko 300 evra mesečno, dok u mojoj klupskoj, kao gost-član, plaćam 120 evra. Posle dve godine, mogu da postanem punopravni član – za jednokratnih 2200 evra – i tada vez košta manje od 50 evra mesečno.
U međuvremenu, učim, polažem, jurim dozvole, šaljem mejlove marinama – i ništa. Ili nema mesta, ili mi niko ne odgovara. U celoj toj zbrci, paralelno gledam i brodove. Ubeđujem sebe da hoću nešto što ima flybridge, prostor za spavanje, ali ne preteranu snagu – motori i brzina mi nisu prioritet. Prvi brod koji gledamo je Sealine 44. Popnemo se gore, a brod – ogroman. Flybridge kao terasa. Moja žena na njemu i vidim paniku u očima – i razumem je. Dva motora po 450 konja, potrošnja verovatno preko 100 litara na sat. Glas razuma pobeđuje.
Nastavljam dalje. Nailazim na Sealine F36 u Hamburgu (600+ km od nas), F33 u Emmerichu (500 km od Karlsruhe-a), još par brodova na Severnom moru… I taman kada sve isplaniramo – hotel, put, razgledanje – pojavi se F33 na samo sat vremena od nas! Mislim: to je to! Kakva Severna mora, kakav Hamburg, ovo je sudbina!
Ali hotel već plaćen, ne može da se otkaže. Krenemo mi ipak – prvo Emmerich, pa dalje. Stižemo, a vlasnica zove da ne možemo da uđemo u halu – crkveni praznik. Ja već odlučio da uzimam brod bliže nama, pa nisam razočaran, ali žena mudro kaže:
„Ajde da ga pogledamo kad se vraćamo. Šta ako onaj kod kuće nije to to?“
I bome, bila je u pravu.
U Hamburgu nas čeka F36, ali vlasnik ne da probnu vožnju. „Šta ima da se voziš“, kaže. Tu već znam da to nije brod za mene. Vraćamo se za Emmerich, gledamo F33 – brod izgleda sjajno, motori održavani, ljudi prijatni. Dogovorimo se za cenu, ali ostajem neodlučan. Hoću da vidim još onaj "naš" blizu kuće.
Sutradan, idemo da ga pogledamo. Brod deluje očuvano, motori
, ali… francuska zastava. I onda krene istraživanje: ako nije plaćen porez, Nemačka mi može tražiti dodatnih 19% na cenu. Vlasnik tvrdi da „niko to ne gleda“, ali ja poznajem svoju sreću. Pošaljem pitanje poreskoj – i dobijem potvrdu: ako nema dokaza o plaćenom porezu, dužan sam da ga platim. I tu se završava ta priča.
Zovem ljude iz Emmericha – hoću brod. Njihova priča mi deluje iskreno: idu u penziju, prodali sve, kupili kamp vozilo, planiraju da putuju svetom. I zaista – došli su kod nas da potpišemo ugovor, pa nastavili ka Maroku. Dogovor je bio: u aprilu se vraćaju, radimo probnu vožnju, ako je sve u redu – ja ga isplaćujem i preuzimam. Plan: spustiti brod Rajnom 500 kilometara do Karlsruea.
U aprilu spuštamo brod u vodu. Probna vožnja prolazi odlično mada kada sada razmišljam meni je sve izgledalo odlično jer nisam, realno, ništa ni video. Na oko sve deluje kako treba. Plaćam, preuzimam. Dogovorili smo i da mi stari vlasnik pomogne oko pripreme – oni su brod premazali protiv algi, a ja uz njegov nadzor uradio sve na motorima (ulja, filteri, impeleri…).
I tako… san je postao stvarnost. Ali tek tada počinje prava avantura.
