Браво, Марко!
Тако треба! Од ујутро ударити жестоко! Посебно кад је дан овакав - скоро никакав (а биће и горе, како је кренуло).
Да нам није Драјвија да нам лепим сликама врати мало лепоте у ове наше мале животе, не знам како бисмо овај дан прегурали.
И хвала Драјвију што је своје слике поставио баш у овој теми на коју сам ја већ и заборавио (године су чудо, човек памти само оно што је лудо) а имао сам тако лепу идеју кад сам је поставио пре четири године. А године лете, пролазе. Са њима и наши животи одлазе. Остану нам само неке успомене, догађаји које човек понекад тихо спомене.
Читајући ове твоје стихове јутрос, сетио сам се неких својих записа, записаних прошле године, некако у ово време. Чини ми се да нас је река на сличан начин...
Кад боље размислим, а може ли то другачије? Кад Дунав својом руком срце дохвати, када нам успомене врати, ту помоћи нема. Ја се од тога браним само новим записима. Недавно сам одштампао трећу збирку својих записа, у којој су и стихови ових двеју песама:
20200222 – ТАЛАСИМА ПРИЧАМ
Ветар снажан дува са севера,
облаке црне пред собом тера.
Крај реке шуме врбове гране.
Бога молим да време застане.
Таласе гледам, гони их ветар,
мирис воде испуњава етар.
Само понекад, уз ветра фијук,
обалом празном чује се јаук.
Љубав је једна некад ту цвала,
између врба мене је звала.
Од људи су нас гране скривале,
усне су ме њене целивале.
Само је Дунав све то видео
и срећи је мојој завидео.
Ал' срећа није трајала дуго
и тебе сам упознао, туго.
Сада сам између врба шетам,
таласима своју причу причам,
како сам је некада волео
и како је нисам преболео.
20200227 – ГДЕ СИ САДА
Кад чамцем пођем ка Новом Саду,
опет те видим онако младу.
Ветар се игра у твојој коси,
чини се да ме ка теби носи.
Шта знам, можда ти никад и ниси
била најлепша девојка света,
али за мене увек била си
лепа, лепша од најлепшег цвета.
Чамац таласе дунавске сече,
а мене нешто у оку пече.
Опет је канула суза врела.
Зашто је судбина тако хтела?
Окренем на другу страну чамац,
погледа прикованог за прамац.
Опет си ту и опет ме гледаш.
Да те заборавим, баш ми не даш.
Да ли и ти помислиш на мене,
да ли ти из ока суза крене?
Док замишљам твоје лепо лице,
питам се – где си сад, лепотице?
