Moja Lađa

sajt u test verziji!

Sat08192017

Last update06:30:53 PM

Preveslao Dunav unatraške

Sviđa Vam se vest ? Objavite je na nekim od servisa ispod...

Božidar Boža Vatralj iz Štutgarta je jedini Srbin koji je preveslao Dunav u jednoj turi i to unatraške. Pramac mu je bio iza leđa, i to u čamcu sopstvene proizvodnje. Za dva i po meseca Boža je savladao Dunav, i hladan, i lep, i nemiran. Prešao je 2.516 km i to od nemačkog grada Ingolštata do delte Dunava u Crno more. A ideja je nastala na obalama Dunava kraj rodne Bačke dok je kao mališan posmatrao veslače dok pozdravljaju prolaznike na raznim jezicima. Samo onaj ko je rastao uz Dunav može da razume druge koji su vezanu za tu reku. Kada sam čuo da postoji tura sa organizovanom regatom, mojoj mašti nije bilo kraja.


Vreme je prolazilo, posao i porodica su činili svoje, kratki godišnji odmori nisu bili dovoljni za avanturu duž Dunava koja traje dva do tri meseca. Prevremena penzija je omogućila Boži da ostvari san. Veliku podršku pružila mu je supruga Maja, koja ne samo da je prikupila sve podatke o turi, već je odradila celu administraciju. Boži je preostalo da napravi čamac. Krenuo je u pripreme, nabavio brodsko dno, postavio pedale, jer mu je ideja bila da kada se umori od veslanja, čamac vozi kao bicikl. Svoje vozilo nazvao je Dunavski bicikl.

Šaljivdžija je porinuo svoj čamac sa pedalama u Dunav i samouvereno počeo da vesla. Međutim, čamac ga nije slušao, često se prevrtao, pa je već posle trećeg dana odustao od sedišta za bicikl i pedala i nastavio samo da vesla. Skoro svakog dana prelazili su od 40 do 60 km, a obilazili su i usputne gradove. U istoriji Dunavske regate, koja postoji 59 godina, malo se osoba opredeli da odjednom prevesla celu turu, jer je to teško izvodljivo fizički. Obično je prelaze u etapama, jednu do dve zemlje godišnje, pa tako nekoliko godina. Božinov san je bio da svoj san ostvari iz prvog puta. Iz Nemačke je startovalo 200 veslača i osim Bože još tri veslača su bila spremna da idu pravo do delte u Crno more.

Svoje prevozno sredstvo Boža je opremio savremeno. Postavio je solarne ćelije za struju, poneo radio i televizor i tamburu sopstvene proizvodnje.

- Rečeno mi je da sam jedini Srbin koji je prešao ovu turu odjednom i za slučaj da nije tako jasno jedini sam do sada preveslao Dunav unatraške i to u veoma teškom čamcu. Bilo mi je pomalo čudno kada sam video ostale čamce i bio sam ubeđen da neću imati problema. Međutim, Dunav je bio mnogo visok, vremenske prilike u početku nikakve i još dok smo bili u Nemačkoj, pitao sam se šta mi je sve ovo trebalo. Dok sam imao bicikl na čamcu vetar me je često prevrtao i bilo je teško izvući ga na obalu po velikom blatu. Srećom, pomoć prijatelja me je čekala u nekoliko gradova u Nemačkoj i rešili smo sve probleme. Na putu kroz Nemačku i Austriju mučili smo se kroz mulj, ujedali su nas komarci, bilo je hladno, pa sam čak dobio i grip. Jedno je gledati reportaže o Dunavu udobno zavaljen u fotelju, a drugo je biti na drvenom čamcu dva i po meseca - priča Boža.

Obala pod konac

- U Nemačkoj i Austriji sve je uređeno, puno je prevodnica i nije za one koji vole peščane plaže i razuđenu obalu... Obala je uređena pod konac, tek posle Budimpešte stiže se na onaj Dunav koji mi volimo, širok, sa peščanim adama, divljom obalom, pecarošima, sa mestima za kampovanje. Trasa je individualna i preko dana je svako odgovoran za sebe, veslači sami odlučuju kada će krenuti, gde će se odmarati, kako da obezbede ručak, jedino su uveče bile obezbeđene večere kao i mesta gde su mogli da se parkiraju čamci, mada je bilo slučajeva kada nije bilo dovoljno mesta, pa je svako morao da se snalazi na svoj način. Na kraju dana svako je morao da se javi organizatoru i da kaže gde se nalazi, kakvi su mu planoi, jer u suprotnom kreće potera za veslačem koji se uveče ne javi.

- Srbija se predstavila sjajno. Tako su nas toplo dočekali da mnogi nisu mogli da veruju da je to moguće. Hrane je bilo u izobilju, veselja, muzike, dobrih priča. Čini mi se da je svima upalo u oči da što su države siromašnije, to je doček bio prijateljskiji. Kroz Nemačku, Austriju, Mađarsku, Slovačku hranu smo uzimali na bonove, ali njih više od Apatina nije bilo.

Lepo su nas primili severnije, ali to je bilo nekako hladno, bez duha, dođe neko iz grada, opštine, pozdravi nas, čestita na poduhvatu i to je to. A u Srbiji je narod dolazio da nas pozdravi, pa smo se zajedno veselili, meštani su želeli da čuju priču učesnika regate, da ih ugoste na svoj način, da ih nauče da igraju naša kola, da se druže... Interesantno je to u mentalitetu naših ljudi, Rumuna i Bugara. Iako oni koji prate regatu znaju da ona prolazi jednom godišnje, svaki put im je Dunavska regata velika atrakcija. Srbija se dobro pokazala i u higijenskim uslovima, dok tako nije bilo u Bugarskoj i Rumuniji - prenosi svoje utiske Boža Vatralj.

Prasići i kolo

- Regata mi je ostala u takvom sećanju da razmišljam da napišem knjigu. Iako je prošlo određeno vreme, naviru mi događaji. Svi veslači su bili spremni da pomognu onom drugom u svakoj nevolji. Sećam se dok me je mučio grip, jedan Nemac se ponudio da vesla moj čamac, iako je dosta težak. Posle dva sata veslanja mi je saopštio da ako moram da umrem, neka mi se to desi što pre, jer on i pored svoje dobre volje više ne može da vesla! Kasnije su mi mnogi pričali da su mislili da neću uspeti da pređem ni Nemačku, a kamoli celu trasu - smeje se Boža.

Božidar Vatralj ne krije da je bio zadovoljan svojim izumom, ali da će biti drugačije kad se opet otisne u pustolovinu na Dunavu. Doduše, kaže da više neće proći trasu odjednom već samo onaj deo Dunava koji prolazi kroz Srbiju, Rumuniju i Bugarsku. Inače, da je krenuo 10 godina kasnije, ne bi fizički mogao da izdrži.

- Druženje je bilo sjajno, a najveći utisak na mene ostavile su dve Australijanke. Na kopnu su se ponašale kao dve kornjače, toliko su bile spore da je to sve nerviralo, ali kada bi sele u čamac, pretvarale su se u rakete. Postalo mi je jasno kad sam saznao da su bile olimpijske takmičarke. Bilo je dosta sportista i iz Slovačke, Rumunije, Mađarske, Bugarske, koji su godinama držali neke vrhove u kajakaškom sportu, ali i početnika koji su se lavovski borili sa silnom rekom.

- Organizatori nude i izlete u gradovima gde smo se odmarali. Svi koji su prolazili kroz Beograd i Srbiju bili su oduševljeni obilascima i našom istorijom, a svi smo dobili na poklon majice na kojima je pisalo da veslamo do Crnog mora, tako da su nas mnogi zaustavljali i raspitivalo se o našoj avanturi. U Timočkoj Krajini ljudi su izašli na obalu Dunava, izgledalo je kao da se odigrava vašar, ali to je bilo malo iznenađenje da ne primetimo da su se prasići već uveliko okretali. Čim bi počela muzika, naši su se hvatali u kolo, a odmah do njih i Nemci i za manje od 10 minuta svi bi nekako savladali korak. Tako su Nemci već u Srbiji savladali korake, da su u Bugarskoj po folklornom umeću već bili zvezde. Lekcije su baš dobro savladali - kroz osmeh se priseća Boža.

Peške do mora

- Kad smo stigli nadomak delte Dunava u Crno more, zakonačili smo u mestu Sveti Georg. Poslednjeg dana trebalo je da pređemo samo četiri kilometra, ali je duvao veliki vetar i nismo mogli čamcima da uđemo u more, tako da smo peške otišli do Crnog mora, pokvasili noge i vratili se. Relacija je bila kratka, ali zbog velikog rizika nisu nas puštali da je pređemo čamcima. Tu nas je čekao autobus koji nas je vraćao do Nemačke.


- Video sam usput mnogo siromaštva i da Rumuniji i Bugarskoj Evropa nije donela blagostanje. Zamolio sam ostale da svi poklonimo nešto mladim ljudima bez roditelja: vreće za spavanje, ležaljke, šatore, dvoglede, šerpice za kuvanje, ćebad... sve ono što može da se iskoristi. Ti mladi bez roditelja se bave ekologijom, sade mladice, skupljaju plastiku i što je najvažnije nisu na ulici. Zbog njih nije mi bilo teško da se odreknem svoga čamca.


- U početku mi je zaista bilo teško i opterećivalo me je koliko kilometara treba tog dana da se pređe. Ipak, kako je vreme prolazilo jedva sam čekao da svane i da što pre krenemo. Najteže je bilo u Đerdapskoj klisuri. Kada sam prolazio pored litica, osećao sam se toliko mali da sam u tom trenutku razumeo mrave. Dok smo prolazili kroz prevodnice, ledila mi se krv i stvarno sam srećan što se Đerdap nalazi u Srbiji.
- Ne uspeju, ipak, svi da srećno završe pustolovinu. Desi se da poneko nastrada na putu, da dehidrira ili da se povredi. Dunav je pun iznenađenja i moram da priznam da sam ga potcenio. Mislio sam pođeš, voziš koliko želiš, staneš, odmoriš... Usput sam se prilagođavao potrebama, sklonio sam bicikl, oslobodio se prtljaga... Danas smo čak komarci i ja veliki prijatelji.

Joomla! Debug Console

Session

Profile Information

Memory Usage

Database Queries