Moja Lađa

sajt u test verziji!

Fri11162018

Last update06:30:53 PM

Први записи

Sviđa Vam se vest ? Objavite je na nekim od servisa ispod...

На територији наше земље, реке су одувек побуђивале интерес народа који су живели на њеним обалама.

Иако, егзатних података нема када су у питању прва хидролошка мерења и
осматрања, несумњиво је да су таква осматрања у одређеном виду морала постојати још у
старом веку, тј. у време када су забележени први значајнији радови старих Римљана (римски пловни пут на деоници Гвоздена врата – Сип, Трајанов мост испод Кладова и сл.). Тако нпр.,  према траговима на десној обали Дунава, може се са доста сигурности закључити да је Дунав током изградње Трајановог моста, у периоду малих вода био скренут иза данашњег града Кладова, да би се извршило фундирање стубова у речном кориту. Ово је свакако подухват који није могао бити изведен без одређених осматрања водостаја и одређивање трајања малих вода.

Остаци Римских и Византијских насеља (Гамзиграда, Наисуса, Сингидунума, Царичиног града) са комплетно или делимично сачуваном инфраструктуром (бунарима, резервоарима,
аквадуктима, водоводним или канализационим системима недвосмислено указује на висок
степен хидротехнике, док мелиорациони системи Сирмијума сведоче о потреби одбране од вода и управљања водним благом.

На нашим просторима монаси се могу сматрати првим хидролозима. Ова теза се може
поткрепити чињеницом да су први записи о узорцима поплава и штетама налазе управо у
црквеним записима. Обично су то хронике православних манастира расутих од долине Зете у Црној Гори до Фрушке Горе у Србији и од Хиландара до Сент Андреје, а многи списи из тог времена чувају се у музејима европских градова од Москве и Рима до Берлина.

Биограф краља Милутина, архиепископ Данило, децембра 1282.године, записао је: “И када су (Византинци) дошли у пределе српске земље, до места Липљана и Призрена... не учинивши велике пакости постојбини (краља Милутина), вратише се у своју земљу. И тада један део њихове војске, татарске народности, одлучи да дође на реку звану Дрим, који је био веома надошао, тако да се нико није усуђивао да га пређе. Но видевши с оне стране реке да се на једном месту збегло мноштво народа, као несите се звери устремише ка њима, и уздајући се у снагу својих коња, уђоше у Дрим. Но вода подигавши се нагло, потопи многе од њих. Они који су хтели да пристану на обалу, засипани (камењем) и убијани оружјем, опет се враћаху и скончаше у таквој (високо надошлој) реци ”.
Описани предео у коме се одиграо поменути догађај је долина Белог Дрима, између Призрена и данашње албанске границе. Ово казивање изнесено у биографији, које може деловати као легенда, има бар у односу на савремене податке, реалну основу. Познато је наиме, да Бели Дрим који носи воду са планине Паћтрик и из Метохијске котлине, има велике и нагле промене нивоа и у току зимских месеци може само у једном дану да надође и по неколико метара. Тиме,  казивање биографа о овом иначе познатом историјском догађају, добија још једну потврду своје веродостојности.
Следећи сачувани запис је из XVI века у којем се говори о поплавама коју је начинила река Рашка, затим ту су рукописне књиге Берлинске библиотеке у којима се говори о поплавама на Скадарком језеру, итд. У XVII веку су записи о поплавама вођени у Фрушкогорском манастиру Крушедол, затима записи о поплави на реци Милешевки када је разорен и манастир Милешево, итд.

Следећа два записа односе се на поплаве 1770. године на Дунаву и његовим притокама “ Нека се зна како 12. априла 1770. године Дунав потопи немачку земљу, Београд и Каровлашку и би велики потоп.”

Један други бечки лист на нашем језику “Славено – сербскија вјединости”, доноси 28. јуна 1793. године, белешку о штетама од водене стихије: “ У Сремским Карловцима 6. јуна 1793.  године тако је страшна бура и туча пала на карловачко подручје да се нико од Карловчанатакве не сећа. Цео атар тог подручја је сатрвен, а од толике кише и туче сливале су се толике бујице да су куће у митрополитовој башти, поред потока, до темеља разорене, тако да им ни трага нема “. Сремски Карловци се простиру на северозападним падинама Фрушке Горе, на десној обали Дунава. Ову штету, међутим, како из белешке сазнајемо, није изазвао моћни Дунав, већ бујице од кише и града које су се сливале са фрушкогорских обронака.
Шире је познат случај поплаве манастира Студеница из јуна 1864. године, забележен на спомен
– камену који се чува у студеничкој порти. Међутим, треба рећи, да су месеци јуни и јули те године били изузетно водни у целој Србији и да су надошле реке биле начиниле огромне штете становништву и имовини. О томе обавештава и ондашња штампа, па се тако у новосадском “Српском дневнику” од 3. јула 1864. може прочитати: “21. јуна 1864. година из Београда јављају: Код нас је страшно пострадао свет од потопа. У јагодинској нахији као сиње море ухватио је поводањ 11 села и све је вода однела. Стока и усеви затрвени су. Људи по 3 – 4 дана висише по дрвећу или по таванима од кућа док им нису с лађама у помоћ дошли, тако је pострадало много села у нахији ћупријској, пожаревачкој и смедеревској “.

И тако из године у годину, у старим рукописним књигама, детаљно су описане велике поплаве, “потопи” који су изазвали глад, пустош, епидемије.

Izvor: www.hidmet.gov.rs

Joomla! Debug Console

Session

Profile Information

Memory Usage

Database Queries