Moja Lađa

sajt u test verziji!

Fri11162018

Last update06:30:53 PM

Div iz Dunava

Sviđa Vam se vest ? Objavite je na nekim od servisa ispod...

Poznato je da dunavski ribari, ali ne samo oni prilikom prepričavanja pustolovina nisu uvek slepo privrženi istini. Dobar deo ovog neslavnog ugleda stekli su šireći mitove o monstruoznim stvorovima reke, koje su znalački naveli da zagrizu njihove udice.

Slušajući ove i ovakve živopisno opisane dogodovštine, posebno one, kada uhvaćena neman, nekim nesrećnim slučajem, pobegne s udice i bestraga nestaje u uzburkanoj reci, mnogi slušaoci se podsmehuju nadahnutim alatkama. Ha-ha-ha. Međutim, malo se zna – posebno danas – da su, pre samo nekoliko decenija, kraj Beograda i Novog Sada, u mutnim dunavskim dubinama plivale titanske ribe, teške više od jedne tone. 

Reke i bare bile su izuzetno bogate različitim vrstama ribe, poput šarana, kečiga, somova, smuđeva, linjaka, štuka i drugih, sitnijih riba. Među njima je plivala i dunavska kraljica – moruna. Dugačka do osam metara i teška i do 1600 kilograma, moruna bila je pravi gorostas u liliputanskom dunavskom svetu. Ove veličanstvene ribe putovale su iz Crnog mora čak do iznad Budimpešte, a za njihovu legendarnu seobu zanimao se i poznati putopisac Vilhelm fon Taube. O tome je ostavio i zapis u knjizi „Istorijski i geografski opis Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srema”, publikovanoj u Lajpcigu 1777. godine: 

„Sporan je uzrok koji je pokreće da napusti postojbinu i da nekih sto milja pliva uz Dunav protiv struje. Kad bi to bilo samo zbog mrešćenja, ne bi toj ribi bilo potrebno da se toliko milja penje uz reku. A ne bi u Dunav dolazile male morune od nekoliko godina, koje su još suviše mlade za razmnožavanje. Ja sam ispitivao ovu stvar i našao konačno da ova riba zbog toga neprestano pliva protiv struje da bi se oslobodila izvesnih crva koji je golicaju. Kad se u februaru prve morune koje dolaze iz Crnog mora u reku dobro posmatraju uveličavajućim staklom pre no što uginu, videće se da im je čelo gusto pokriveno sitnim crvima, koji se golim okom jedva mogu videti, a nisu veći od crva u siru. Ako im se počeše glava, one se umire i kao da osećaju veliko zadovoljstvo. Riba se penje neprestano uz Dunav zbog toga da bi je češkala voda koja teče protiv nje, dok insekti koji je muče ne uginu, a to bude u jesen. Onda se ona opet vraća u more i u Dunavu je više nema. Možda i lososa iz mora u reke teraju insekti.”

Za vladare i paore
Moruna spada u red jesetri, a može se prepoznati po kratkim trouglastim ustima, pljosnatim nitima brade i drugim sličnostima sa i danas poznatom kečigom. Gornja strana njenog divovskog tela obično je tamnosiva, dok je donja, trbušna strana prljavobela. Prvenstveno su stanovnici mora, a u reke zalaze obično u kasnu jesen, zbog razmnožavanja i prezimljavanja. Pored svoje veličine, odlikuju se i legendarnom plodnošću, tako da je Brem zapisao kako su hvatane morune teške 1.400 kilograma, u kojima je pronalaženo čak 400 kilograma ikre.

Tako je, uglavnom siromašno i neprosvećeno, stanovništvo podunavskih delova Srema u 18. veku poznavalo veštinu pravljenja skupocenog delikatesa – kavijara. Morunina jajašca su drvenim noževima strugana iz ikre i postavljana na kosu dasku, kako bi se iz njih iscedila voda. Zatim se dobijeni, sirovi kavijar obilno solio i zatvarao u burad, gde je ostajao nekoliko meseci, sve dok ne potamni poput smole. O dovitljivosti naših predaka svedoče i zapisi po kojima se u to vreme prodavao i lažni kavijar, dobijen od ikre drugih krupnijih riba. Veliki značaj koji je moruna uživala u svakodnevnom životu svih onih koji su naseljavali obale Dunava najbolje može da se ilustruje Taubeovim zapisom:

„… Kod morune se sve iskorišćava. Njeno pečeno meso nalik je na teletinu i vrlo je prijatna hrana. Od njene ikre pravi se kavijar, koji Iliri u Slavoniji, Srbiji itd. zovu ajvar. Od njenog mehura pravi se riblji lepak, koji je poznat pod imenom riblja klija. Od kičme i drugih kostiju i hrskavice umeju Iliri da zgotove svakojake sitnice.”

Zbog ovih svojstava moruna je uzbuđivala drevne narode. Bogati, rimski patriciji raskošno su ukrašavali ovu ribu i tako je, okićenu cvećem, iznosili na sto. U staroj Grčkoj smatrane su za najukusniji obrok, u Kini je njeno meso služeno za carskom trpezom, dok su u Engleskoj, Francuskoj i Rusiji pravo na ovakvu plemenitu hranu imali gotovo isključivo vladari i plemići.

Međutim, u Vojvodini su u morunama mogli da uživaju svi društveni slojevi, pod uslovom da su uspeli da je ulove. Na primer, polovinom prošlog veka, na Korušci, podunavskom naselju kod sremačkog sela Suseka, uhvaćena je moruna teška oko 400 kilograma. Nesrećna životinja doslovno se zaglavila između šlepova koji su prevozili žito, a kada su je opazili, razdragani meštani su je ubili lopatama, nakon čega su uživali u pravoj gozbi. 

Kako povući vlak
U svojoj knjizi Taube je opisao i način na koji su morune hvatane u 18. veku: 

„Moruna je glupa riba koja ne poznaje svoju snagu i lako se da uhvatiti. Najbolje vreme za to je od marta do oktobra. Ribari, kad idu da je love, bace mreže koje nisu jače od onih kojima se hvataju šarani i štuke. Čim primete da je moruna u mreži, oni traže mesto na kome je i opkole ga drugom mrežom, koja je jača, a načinjena je od tankih užadi i kanapa. Zatim gledaju da se u malim čamcima približe ribi, češkaju joj glavu i obese joj o peraje nekoliko jakih gvozdenih kuka, pričvršćenih na isto toliko užeta; ona se tad obično mirno pusti da je dovuku do obale. Katkada se brani, porazbija čamce i povredi ribare. Kad su morunu tako pola milom, pola silom dovukli do obale, obaviju je ribari jakim užetima i trude se da joj na suvo izvuku bar glavu, koju u tren oka udare maljem; posle čega celu ribu izvuku na suvo i seku je. Na ovaj način lovi se u Sremu, naročito na mestima gde se Drava, Tisa i Sava ulivaju u Dunav, bezbroj malih i velikih moruna od 5,6 do 10 centi i prodaju se, sveže po 20 krajcara oka (2,5 funte) ili se usoljene šalju u tuđe zemlje. Ali usoljavaju ih tako rđavo da meso zbog toga postane grubo, tvrdo i žilavo. A i so, koja dolazi iz Mađarske, u Sremu je suviše skupa.” 

Kasnije su lovljene „pampurama”, odnosno izrazito oštrim udicama, stavljenim na plutu, otprilike 20 cm jedna od druge, koje su svezane tako da trepere u vodi. Kako su ove vrste poznate po sklonosti ka veseloj igri, morune bi se zaustavljale da bi se zabavljale sa neobičnim predmetom, sve dok se ne bi ubole na veliki broj oštrih udica. Kad bi ih ribar našao ulovljene, brutalno su probadane i privlačene u čamac posebnim kukama. Dodatni oprez bio je neophodan prilikom ovakvog načina ribolova, zato što je pretila opasnost da se i sam ribar zakači na ove strašno oštre udice, pa da ga snažna životinja odvuče u reku. Danas je ovakav vid ribarenja zabranjen. 

Pre izgradnje Đerdapa, kod Slankamena su hvatane zaista ogromne ribe. Lokalni alasi su posle pričali kako su, jednom prilikom, uhvatili morunu dugačku koliko i sam „vlak”, kojim su je lovili, što znači otprilike osam do deset metara. Tehnika ribarenja vlakom podrazumeva dva uigrana ribara, koji sa dva čamca vuku dugačku mrežu blizu dna reke i koja se povlačenjem užeta zatvara. Čudovište od 300, 400, 500, a možda i više kilograma, u potpunosti je iseklo mrežu sa nekoliko snažnih trzaja i nestalo u mračnim dubinama, ostavljajući zanemele ribare koji su doslovno drhtali od straha. Neumereni ribolov, kao i izgradnja hidroelektrane na Đerdapu, koja je presekla vekovni put njene seobe, doveli su do nestanka morune iz severnog dela Dunava. 

Dugoveki teškaš
Moruna (Huso huso) najkrupnija je slatkovodna riba u našoj zemlji. Po nekim podacima dostiže dužinu od šest metara i težinu od oko dve tone. Čak se navodi da je, 1884. godine, u Volgi uhvaćen primerak, od osam metara i 3200 kilograma. Može da doživi preko sto godina. 

Pripada familiji jesetri (acipenseridae), koje odlikuje veoma primitivan skelet od hrskavice, zbog koga su i razvile takozvane „kožne kosti”. Među ovim ribama nalazi se najviše takozvanih selica, koje žive u moru, a mreste se u rekama. Malena kečiga jedini je pripadnik ove familije divova na našim prostorima koja se isključivo sreće u slatkoj vodi.

Tokom najvećeg dela godine nalaze u Baltičkom, Kaspijskom, Crnom, Azovskom moru, kao i u istočnim delovima Sredozemnog mora. Hrane se sitnijim ribama, rakovima i mekušcima. U morima ostaju sve dok ne dostignu polnu zrelost (najčešće u starosti od 12 do 14 godina za mužjake i preko 16 godina za ženke), kada započinju svoja lutanja po slatkovodnim tokovima.

Njihova plodnost je legendarna i smatra se da jedna moruna, u zavisnosti od veličine, može proizvesti više od 100 kilograma ikre, odnosno osam miliona jaja. Mresti se u proleće, na velikim dubinama, sa snažnim, brzim strujama i kamenitim dnom pa je zbog toga njena ikra izuzetno lepljiva. Veruje se da posle jednog mrešćenja ova tajanstvena riba pravi pauzu od nekoliko godina pre nego što se iz bogatih, hranljivih mora, uputi u hladne rečne brzake.

Izvor: www.srbin.info


Joomla! Debug Console

Session

Profile Information

Memory Usage

Database Queries