Moja Lađa

sajt u test verziji!

Sat11172018

Last update06:30:53 PM

Srbi se više nego Boga boje promaje i vode

Sviđa Vam se vest ? Objavite je na nekim od servisa ispod...

Srbi se od iskona plaše promaje i vode, pa većina koja je živela pored reka nije znala da pliva.

Kad su 1915. videli brod daleko od obale i shvatili da do njega treba da dođu čamcima, pa onda se lestvicama od konopca popnu na brod visok kao dvospratna kuća, mnogi vojnici, naročito seljaci, rekli su da će radije ostati na obali da umru od gladi ili da ih pobiju arnautske bande, nego odu na tu „strašnu“ vodu. No, nekako na silu, počelo je ukrcavanje koje je trajalo ceo dan. Kad bi čamac stigao do broda, trebalo je da se sačeka pogodan talas i da se, uz pomoć mornara, počne penjanje. Oficiri su stalno vikali: „Ne gledaj dole dok se penješ!“ Opet je nastala pometnja, neki su pali u more, neke su italijanski mornari spasli, ali neki su se i udavili. Sve je to trajalo dugo i kapetan broda, nervozan i u strahu od nemačkih podmornica koje su okolo patrolirale, tražio je da se ukrcavanje ubrza ili prekine, ali je na kraju ipak pristao i do uveče su svi bili utovareni.
Kad sam 1978. bio na Krfu, otišao sam u Guviju, malo pristanište gde se moj otac iskrcao novembra 1915. Stajao sam na obali i pokušao da zamislim oca kako stiže u ovu uvalu i kako mu kao prvu ponudu, onako gladnom i iznemoglom, daju pomorandžu umesto hleba koji je željno čekao. Tad mi je postalo jasno zašto do kraja života nije jeo pomorandže.

* * *

Pre Drugog svetskog rata zakletva na sudu bila je vrlo ozbiljan čin. Na sudijskom stolu stajale bi upaljena sveća i Jevanđelje, svedok bi prišao stolu, stavio levu ruku na knjigu, desnu na srce i rekao: „Kunem se da ću govoriti istinu, tako mi Bog pomogao“. Malo bi se njih u toj situaciji usudilo da laže. Naš je svet tad bio pobožan. Razume se, bilo je i ljudi koji bi za novac pristali da daju lažnu izjavu. U krivičnim stvarima retko, jer je to bilo opasno pošto bi svedok za lažnu izjavu pod zakletvom išao u zatvor, ali u građanskom postupku (obično raznim seljačkim raspravama oko međa, nasledstva ili imanja), bilo je i takvih. No, seljaci i neškolovani ljudi silno su se plašili božje kazne za krivokletstvo pa su se dosetili da ispod kaputa drže kamen na srcu jer su verovali da laž ide na kamen i tako nema sagrešenja. To su sudije i advokati brzo saznali i, mada su bili vični da sumnjivog svedoka brzo zbune unakrsnim pitanjima i uhvate u laži, nekad su nailazili i na one koji su drsko lagali. Ako bi neko posle zakletve i dalje držao desnu ruku na srcu, naredili bi mu da otvori koporan i otkopča košulju. Onda bi se videlo kako drži kamen ispred srca. Taj bi odmah išao u zatvor.
 

* * *

Moj deda po majci, Jovan P. Jovanović, završio je kao pitomac Kraljevine Srbije Visoku politehničku školu u Cirihu, koja je bila u rangu Građevinskog fakulteta kad je Srbija dobila univerzitet. Tamo je upoznao Nikolu Pašića, s kim se sprijateljio i, kasnije, deleći njegove političke stavove, ušao u Radikalsku stranku i do kraja bio njen istaknuti član. Tokom studija upisao se u gimnastičko društvo i vredno vežbao. Kao mladi inženjer dobio je prvi posao u Kragujevcu, oženio se Persidom Srećković, učiteljicom iz Niša i dobio četvoro dece: tri sina i ćerku. Nastavio je i dalje da se bavi gimnastikom i mada je dvorište od ulice bilo zaklonjeno ogradom i drvećem, prolaznici su ipak mogli da ga vide dedu kako svako jutro, pre odlaska na posao, vežba na vratilu. Za tadašnju provinciju to je bilo malo čudno i mama je kao mlada devojka u školi čula priče da se sugrađani čude da se jedan ozbiljan, porodičan čovek, odličan stručnjak, svako jutro „premeće po onoj šipki kao neki cirkuzaner“. Kad je posle majskog puča 1903. svrgnuta dinastija Obrenović, Pašić je sastavio vladu i deda je u njoj postao ministar građevine, ali je neko vreme nastavio da živi u Kragujevcu. Sad je njegovo vežbanje kod građana i protivnika radikala već izazivalo zgražanje: neki palančani su pričali da s dedom „nešto nije u redu“. Pašić ga je, dočuvši ogovaranja, zamolio da potpuno prestane to da radi. Teška srca ga je poslušao.

* * *

Tokom školovanja u kragujevačkoj osnovnoj školi i gimnaziji mama je stekla dosta drugova i drugarica; jedna od najboljih bila joj je ćerka nekog sudije Mijalkovića. Mami se u njihovoj kući naročito dopala pišinger torta i pričala je o tome svojima. Jednog dana ju je njena drugarica pozvala: „Dođi danas kod nas, imamo za ručak pišinger tortu“. Mama je sa zadovoljstvom prihvatila ponudu, misleći da je to samo desert. Kada je došla u trpezariju, sto je bio kompletno postavljen, s velikim tanjirima, escajgom i salvetama i, kad je došao gospodin Mijalković, svi su seli za sto i tad je, na mamino čuđenje, služavka unela na velikom „plehu“ ogromnu tortu koja je, očigledno, bila glavno i jedino jelo. Mama je pojela tri parčeta – više nije mogla, iako su je nudili. Kod kuće su je pitali šta je bilo za ručak. „Pišinger torta“, odgovorila je. „Dobro, ali šta je bilo za ručak“, pitali su. „Ništa, samo torta, i to tako velika kakvu nikad niste videli“, rekla je mama.
Dugo se to prepričavalo, a godinama kasnije, naročito tokom raznih oskudica kad bi za ručak bilo samo jedno jelo, govorili bismo: „Znači, opet pišinger torta!“ Mama, naravno nikad u životu nije više ni jela ni pravila pišinger tortu.

 

Izvor: www.dnevnik.rs

Joomla! Debug Console

Session

Profile Information

Memory Usage

Database Queries