Kad čovek dodje do granice da više ne može da bira izmedju dobrog i lošeg, već mu ostanu samo opcije od kojih su neke više, a neke manje loše, ljudi prestanu da se ponašaju normalno (u skladu sa klišeima koji vladaju u društvu u kojem žive).
Samo zato što neke odluke i neki potezi nisu u skladu sa uobičajenim ili očekivanim, često smo skloni da ih nazovemo bolesnim, a da pri tom ne zalazimo u razloge koji su ljude doveli do toga da predju granicu "normalnog" ponašanja.
Iako nisam od onih koji opravdavaju samoubistva i posebno samoubilačke akcije koje za posledicu imaju smrt i povredjivanje najčešće potpuno nepoznatih i slučajnih prolaznika, nisam ni od onih koji olako daju mišljenje o samoubicama. Dug je put svakog od njih i najčešće veoma bolan dok ne stignu do granice iza koje nema povratka.
Da li su kukavice ili junaci - ne znam.
Znam da ja verovatno nikada ne bih imao hrabrosti da takvu očajničku odluku sprovedem u delo.
U životu sam imao teških odluka i iskustava i to me je naučilo da ljude treba razumeti. Jer nema svako sreće da mu se, u najtežim momentima, otvore neka vrata, da mu neko pruži ruku, da mu ukaže na drugu mogućnost...
A što se same Amerike i Amerikanaca tiče, o njima odavno nemam dobro mišljenje.
To je zemlja čije bogatstvo je zasnovano na pljački i zločinu, na otetoj zemlji i genocidu, a sada nama prodaju priču o ljudskim pravima i civilizacijskim tekovinama.
Oni koji su sipali bombe na nas meni ne mogu biti prijatelji. Znam koliko puta sam, osluškujući zvuke bombi koje su padale u okolini Batajnice, dok sam deci uzrasta 14 i 16 godina, pokušavao da objasnim zašto oni to rade i kako ne treba da budu uplašena, jer ne dešava se svakog dana da pogine neka Milica Rakić (oko 250 m od naše zgrade).
Bolje mišljenje nemam ni o ovim ostalima iz Evrope.
Sve je to iščašeno. Živimo u svetu u kome su moral i poštenje odavno ustupili mesto pohlepi, gramzivosti i licemerju. Na našu žalost, i naši političari kao da su klonirani u toj istoj Americi i u toj i takvoj Evropi.
Ako čovek ne pronadje u sebi neke unutarnje snage, vrlo lako može da pukne i da pomisli da život više nema smisla. I ako se tada, u tom trenutku kraj njega ne nadje neko da ga sasluša, da ga razume i da pokuša makar da mu pokaže da mu je stalo - kreće se na put bez povratka.
Mislim da svesno ili nesvesno i mi koji se družimo na ovom forumu i na vodi, tražimo neki svoj mir i spas i utočište u kome ćemo se skloniti od tog i takvog iskvarenog sveta. I mislim da nam priroda, voda, ptice, cveće, sav onaj mir oko nas daju snage da istrajemo i da, ipak, uživamo u životu. Zato treba da se potrudimo da vrata tog zemaljskog raja otvorimo i našim prijateljima i podelimo sreću koju nam priroda pruža sa njima.
Ja opet odužio... Admini, secite, skraćujte, izbacujte. Ja sam rekao šta sam mislio.
Kažu ljudi: Lud kaže šta misli, a pametan misli šta kaže! Meni to liči na ovu Evropejsku bagru, pa ću i dalje ostati u društvu ludih. Meni je tako lepše!
A vi - birajte s kim ćete da se družite.
