Лепо је јутро освануло данас, сунчано, мада прохладно, јесење.
Ипак, било је довољно лепо да без много напора одлучим да је дан као створен за одлазак у марину. Пре поласка, распитао сам се да ли има неког од наших у Тиси и планирао сам да обиђем пецароше.
Чуо сам да су Зоран и Миша негде око другог-трећег километра, а Шваба негде узводније, према Мошорину. Дакле, бар ову прву двојицу могао бих да обиђем, да видим да ли су имали среће.
Међутим, кад сам стигао до старосланкаменачких серпентина, онако с висине, видео сам да се кошава размахала, крестице су се појавиле по врховима усталасаног Дунава.
А-а, нећеш Лазо данас пловити - рекао сам себи. Није то вода за мене. Можда за оне храбрије, свакако за оне с већим лађама али за мене - никако.
Ипак, дан ми није пропао. А како би и могао пропасти у марини у Сланкамену?
Видећете са слика које ћу приложити, било је активности у марини, али чамци, и мањи и већи, углавном су били привезани - изгледа да су и остали, попут мене, закључили да данас баш и не морају на воду. Само је јато белих лабудова мирно крстарило нашим заливом.