Nautika opšta... > Iskustva sa vode
Brod od papira (priče iz knjige)
Sale Rea:
U , Bog te....šta ti je život !
vepar:
Ostade komša bez 4 litre vina... lol Šalim se naravno...
DuleN:
Lepo, sta drugo napisati...
calypso2:
Hvala kolege 114 114 114
calypso2:
Evo jos jedne 114
Duga plovidba malim vodama
“Pristani odmah uz mene i dobro došli na čuveni rukavac Dunava ‘male vode’!”, velikodušno i domaćinski uzviknuo je Roki.
Maša je veštim manevrom broda s dva motora pristao tačno uz Rokijev brod, uz opšte iznenađenje zbog njegove spretnosti, pošto je nabujali Dunav bio poprilično brz i “nosio sve sa sobom ”, a gliseraši (kako su pogrdno nazivani vlasnici glisera) obično se povezuju s “novom klasom” koja nema pojma o nautici i upravljanju brodovima, a još manje o tome da li smetaju nekome ko peca ili uživa, dajući pun gas moćnim motorima i praveći ogromne talase…
Ali Maša je znao dosta toga, posebno zato što su čamci i brodovi koje je imao postepeno rasli s njim,a već sa svojih četrdeset godina bio je pravi “rečni vuk” – gotovo odrastao na vodi!
“Samo mi reci Roki da li će tvoji kanapi izdržati, pošto prazan imam skoro šest tona?”
“Ništa ne brini”, odgovori Roki,”moj ima preko dvadeset, pa drže dobro!”
“Pa to i nije neki odgovor koji uliva sigurnost!”, odgovori Maša, ali i pored odgovornosti koju je imao prema posadi od troje dece i žene, slatko je nasmeja.
Glavni kanap je bio vezan za nakrivljenu topolu koja se sada tačno nalazila iznad Mašinog broda, ali na Rokijevo ubeđivanje da topola tu tako stoji već dvadeset godina, Maša odluči da je sve uredu i ugasi motore, kao znak da će sigurno ostatati na tom mestu.
Koliko se Rokijev brod samo razlikovao od Mašinog glisera!
Svako ko bi proplovio pored njih, nastavio bi plovidbu vrata ukočenog od okretenja za ovim čudnim i nesvakidašnjim spojem na vodi.
Jedino su stari alasi prolazili ni ne pogledavši ga, već navikli na svakakva ploveća čuda…
Roki je u rečnoj karijeri bio vlasnik raznih plovila , ali sada je imao zaista jedinstven brod! Govorio je da se u njega zaljubio na prvi pogled, iako je bio u očajnom stanju kada ga je merkao za kupovinu.
Retko bi ko pre njega mogao da uvidi stvarnu lepotu i kvalitet tog broda. Odbijao je poslušnost svakom potencijalnom kupcu! U sred kupovine počeo bi da propušta vodu, otkazivale su instalacije, na najmanjem talasu zaljuljao bi se do prevrtanja…
Rokiju je uzvatio to zaljubljivanje na prvi pogled, tako što je na veliko čudjenje svih prisutnih, posle ko zna koliko vremena, pod Rokijevom rukom “na pola ključa” upalio svoj snažni motor, što nije uspelo nekolicini vrhunskih majstora pre toga!
Roki mu je klimnuo glavom da je razumeo poruku.
Brod je bio kupljen!
Taj predratni remorker imao je dugačko ali neobično usko korito, a čitavom utisku nestabilnosti doprinosila je visoka kabina s galerijom za sedenje na krovu. Gledajući sa strane čovek bi bio ubeđen da će se brod svakog časa nakriviti i prevrnuti, ali nekim inženjerskim čudom starih brodograditelja, brod je bio više nego stabilan.
Ustvari ljubav je bila obostrana, pošto su taj remorker i Roki dosta ličili jedan na drugoga.
Kao što psi počnu da liče na svoje gospodare i obrnuto.
Prošli su dosta toga u životu, što bi narod rekao “sito i rešeto”, a za Rokija je važilo naročito “rešeto” u predhodnom ratu, čije vidne tragove i danas nosi na telu i duši...
Pomalo boemski digli su ruke od ušminkanog izgleda i doterivanja, ali su ipak dobro izgledali! Sazreli brod i kapetan, koji su posle mnogo potucanja i godina shvatili – relativnost vremena, kretanja i života, tako da im se nikuda više nije žurilo.
Sušta suprotnost Maši, koji je, napustivši fakultet već na drugoj godini shvatio da mu je bolje da studira botaniku u Sahari, nego ekonomiju u zemlji koja se ekonomski raspada, otišao u svet, gde je radio nekoliko godina. Ušteđenim novcem prebacio se iz Francuske na Kipar, koji je tih godina bio u velikoj modi za poslovne ljude, naročito one iz Rusije i zemalja istočnog bloka.
Smatrao je da su na tom malom, mediteranskom ostrvu trenutno glavna zbivanja i u tome video šansu.
Tamo je završavao studije i uporedo radio na “water sportovima” u okviru luksuznog Šeraton hotela iznajmljujući skutere, glesere, ili je bogatu klijentelu vozio i vukao na skijama i paraglajderima. Njegov godinama razrađivani zemunski šarm (dobar deo detinjstva igrao je samo na tu kartu – pošto drugih karata nije ni imao) i telo bivšeg sportiste, koje je tada bilo u odličnoj formi, spretnost na vodi dečka odraslog na Dunavu, punili su mu krevet Ruskinjama i Engleskinjama koje bi uspavavši pijane i na suncu izgorele muževe, dolazile kod njega u kućicu i podavale mu se. Nekada se dešavalo da vodi ljubav na gliseru nedaleko od obale, gde muževi zaneti opijanjem i pričom o novcu nisu ni obraćali pažnju na njih.
Razumeo ih je pomalo, verovatno im je tako i skidao veliki tereta s leđa…
Taj posao mu je omogućio mnoga poznanstva, a novostečeno obrazovanje i mnoge poslovne prilike, koje je Maša vešto počeo da koristi, počevsi prvo da asistira jednom moćnom ruskom tajkunu, a kasnije i sam po malo da trguje metalima izmedju zemalja bivšeg SSSR-a i ostatka sveta. Najviše je voleo da trguje aluminijumom, pošto su od njega bili napravljeni nedostižni čamci njegove mladosti.
Vratio se u Srbiju marta 1999, isti dan kada je počelo bombardovanje negove zemlje i više nikada nigde nije putovao, osim ako je baš morao.
Tada je promenio sliku o velikom delu sveta (devetnaest najvećih sila sveta) dodavši im rogove i jedan špicast rep!
Ubrzo je, sasvim slučajno, upoznao svoju mladu ženu na parkingu, pošto ga je prethodno zagradila kolima.
Na njeno zaprepašćenje, umesto da je pita da pomeri auto, Maša je pitao da se uda za njega – što je ona prvo kroz smeh odbila, sumnjajući u ozbiljnost tako iznenadne ponude od potpunog neznanca.
Svadba je bila za dva meseca!
Sada su se svi nalazili na galeriji Rokijevog remorkera, Maša, njegova žena Nana i njihovo troje dece. Roki, prethodno dobro naloživši minijaturni smederevac, natoči pića i stavi u rernu punu tepsiju naseckane ribe ulovljene tog dana.
Večera i druženje su prolazili fantastično, ali Maša nije mogao a da ne gleda u Rokijeve s broda zabačene štapove. Stara navika starog pecaroša!
Prošlo je dosta vremena od kako je i sam redovno pecao, ali velike ambicije i motori koji su ga gurali poslovno napred, udaljavali su ga od pecanja, reke, pravih prijatelja i starih navika.
Jedan štap se zatresao i Maša neverovatnim refleksom i brzinom skoči i kontrira.
“To se ne zaboravlja, “kao vožnja bicikla”!”,našali se Maša.
Na štapu je bila riba, a on shvativši šta je uradio i čiji su štapovi, okrenu se ka Rokiju i pokaza mu štap, kao da mu ga predaje, što ovaj učtivo odbi i galantno mu prepusti da izvuče ribu.
Bio je to prelepi smuđ od dve kile!
Sveti Nikola je to veče nagradio Rokija za njegovu galantnost i velikodušnost somom od osamnaest kila, koga ovaj izvuče pred sam odlazak na spavanje!
U Maši se upali davno gasnula vatra! Čitavu noć je polubudno spavao, jedva čekajuci rano jutro da počne da peca.
Uz jutarnju kafu raspitao se kod Rokija gde se dobro peca na ovom terenu, pozajmio je mrežu za kedere i prilagodio svoj lagani ,varaličarski štap za muvanje smuđa.
Roki mu objasni da je najbolje da peca u panjevima, na neka dva kilometra nizvodno od njega, ali da jako bude oprezan, pošto su panjevi na pojedinim mestima tik ispod površine vode i mogu lako da oštete brod, čak i probiju korito pošto je od plastike.
Krenuli su, a Nana koja je napravila u međuvremenu doručak, hranila je tročlanu dečiju posadu za stolom na krmi, povremeno ubacujući u usta zalogaje Maši koji je vozio!
“Kao da hranim neku veliku bebu pticu, pa ispade, bre, da sam svima mama, imam četvoro dece!”reče kroz smeh Nana.
“Pre će biti da hraniš ptiće i jednu olinjalu, ćelavu orlušinu!”,reče Maša i glasno se nasmeja.
Stigavši na odredište Maša oprezno dotera brod do velike, debele grane koja je virila iz vode s par manjih grana i kanapom veza pramac broda.
Sada je trebalo da se spusti gumeni, pomoćni čamac i priveže krma dugačkim kanapom za još jedno drvo, kako vetar ne bi nabio brod na obalu.
Baš je kupio taj gumenjak dan pred polazak! Kao da je znao da će mu zatrebati.
Mada, bio je dosta razočaran kada je stigao na kućnu adresu preko porudžbenice.
Naime, na slici pored sitno ispisanih dimenzija gumenjaka, verovatno kako bi se vešto zaštitili od vraćanja robe, prodavci su u taj čamac stavili najmanji zgodni par na svetu – dva minijaturna primerka muškarca i žene, koji, smejući se, glisiraju po moru.
“Pa ovo je za Barbiku i Kena!?”, bilo je prvo sto je Maša progovorio, kada je napumpao čamac.
O stabilnosti da i ne govorimo…
Jedino mu je cena bila ozbiljna.
“Šta je – tu je, nećemo voziti decu u njemu a mi ćemo ulaziti i izlaziti četvoronoške, ‘kereći’, kako se ne bi isprevrtali!”
Sada se nalazio u tom čamcu s dvadeset metara kanapa i veslom. Približavao se drvetu dok ga je žena slikala, kako bi posle mogli zajedno da se smeju.
Izgledao je u njemu kao kornjača koja je sela u svoj oklop i uzela veslo!
Ali kako se nagnuo da dohvati kanapom drvo, gumenjak se prevrnu i Maša se nađe u vodi, udarivši snažno glavom u podvodni panju!
Trebalo mu je nekoliko sekundi ispod vode da se pribere, pošto je u prvi mah, misleći da grabi ka površini, počeo da pliva sve dublje!
S poslednjim zalihama vazduha u plućima, isplivao je i snažno udahnuo vazduh.
Od gumenjaka nije bilo ni traga, a visoki Dunav ga je izgleda tako brzo nosio, da nije mogao da vidi ni svoj brod!
Nekako je doplivao do obale i onako mokre odeće i blatnjav sede na travu.
Tek tada ga je presekao jak bol u glavi i uhvativši se za nju, oseti pod rukom veliku čvorugu.
“Dobro sam prošao, nema krvi, a i srećom pa sam rodom iz pasivnih krajeva i imam tvrdu glavu!”, pokuša da napravi šalu sam sa sobom.
Ali ipak se stresao od pomisli šta je moglo da mu se desi i kako malu nepažnju može da kazni veliki Dunav, čemu je i sam prisustvovao kao mali, kada se pred njim udavio jedan od drugara.
Pošto se malo oporavio i došao k sebi, krenuo je nizvodno obalom da traži gumenjak.
Mora da ga je negde rečna matica nabacila na obalu ili će ga pokupiti alasi.
Ali što je dalje odmicao nikoga nije sretao, sve do jednog spusta gde konačno ugleda postavljene, zabačene štapove. Pored njih se nalazio dečak , ne stariji od desetak godina.
“Dečko, jesi li možda video mali, beli gumenjak?”, upita Maša.
“Samo narandžaste Maestral i Sport!”, odgovori šaljivo dečak.“Bele nikada u životu! Takve ni ne prave!”
“Njemu je još do šale!?”, pomisli Maša.”A mogao sam baš za te pare da kupim pristojan čamac.”
“Sešću malo da se osušim i odmorim!?”, reče Maša dečaku, više kao da ga pita.
“ Sedite tu u stolicu slobodno!”, reče dečak.
Maša pogleda oko sebe, na sve strane nalazio se starinski , ali profesionalni pribor!
Dam-kvik mašinice, Šekspirovi štapovi, vojni ranac, metalni držači štapova koji se pobodu u zemlju…sve staro više decenija, ali u potpuno novom stanju!
U plićaku u mrežici Maša ugleda kako se hladi pivo!
Kako mu se pripilo…Izgleda da se od svega malo i uplašio, tako da mu je želja za pićem bila veća nego ikada (a ni inače nije bila mala)!
Primeti to i dečak, pa mu reče da se slobodno posluži!
“Opasan si ti mali, sve primećuješ! I hvala ti, baš će mi prijati jedno!” uzvrati oduševljeno Maša.
Iz mreže izvadi Bip-ovo pivo u zidarskoj boci, a namerno uze jedinu zelenu koja je bila u gomili, kao džentlmenski potez. Naime, pivopije ne vole zelene flaše!
“Čoveče od kada nisam pio Bip-ovo pivo, nisam ni znao da su ponovo počeli da ga prave!
Još su se setili da vrate stare-dobre “zidarske” flaše, više mi je muka od novih “hologramskih 4d” boca i gluposti! E to je pravi marketinški potez!”
Dečak ga je gledao u čudu! Izgleda da mu ništa nije bilo jasno, šta ovaj srednjovečni čovek priča...
“A jesi li ovde sam na pecanju?”, upita Maša dečaka.
“Nisam!”, odgovori on. “Tu sam s dedom, nego otišao je do sela u nabavku, pošto smo zaboravili paradajz i luk, a poneli smo slaninu i hleb za ručak. A možda se nešto i upeca!”
Maša se posluži još jednim pivom, prethodno obećavši dečaku da će im doneti iz sela celu gajbu.
“Slobodno popi sve, samo ostavi jedno za dedu, on to kupuje onako – ako neko naiđe, a popije samo jedno posle jela! Inače deda pije samo vinjak!”
Maša je posmatrao tog očigledno inteligentnog dečaka, s krupnim, užarenim očima, izrazito sitnog, mršavog tela i za broj većom glavom nego što bi tom telu inače pripadala.
Razbarušena kosa , vrcave oči i živahni pokreti odavali su poprilično nestašnog, ali i opreznog dečaka.
Takav je bio i on sam kada je bio mali, što niko-nikada ne bi danas pomislio za krupnog i u svakom pogledu snažnog Mašu!
Znao je šta tog dečaka čeka u životu i kroz šta će sve prolaziti, dok se konačno ne dokaže sebi i drugima, a onda se, na krilima nekadašnjih večitih neuspeha i gubljenja, vine u uspehe i niz dobitaka.
Tog dečaka će uvek ponižavajuce poslednjeg birati u podeli za fudbal, s jednim najdebljim i jednim što je kao devojčica.
Za košarku ga neće ni birati! Sedeće na betonu i gledati kako njegovi vršnjaci igraju i kako im se već ocrtavaju mišice i vene na rukama – kao odraslim sportistima.
Nikada neće priznati drugarici iz klupe, Jeleni, da je zaljubljen u nju, pošto mu je Predrag, najjači dečak u školi pred svima iz razreda opalio šamar, a on se, ne razmišljajući o tome kako da vrati, prvo okrenuo prema Jeleni, pogledavši da li je ona to videla.
Kada se osvestio i skupio hrabrosti da mu vrati, Predrag mu je profesionalno udario još jedan jači, od čega mu se zavrtelo u glavi toliko, da je pao na zemlju.
Sutradan ih je video na šetalištu kako se drže za ruke, a pričalo se i da su “profurali”, a Predrag se bahato hvalio kako mu dozvoljava da je “dira”!
Moraće da se snalazi sam, svojom lukavošću i inteligencijom, da vodi gerilsku bitku.
Dečak će prvo morati da počne da trenira neki individualni sport, gde ga neće birati!
“Najbolje neki borilački sport, koji će mu, kao i meni džudo, biti prvo oružije za početak dugogodišnje borbe!”, pomisli Maša.
Onda, pošto neće moći određeni period da hvata na izgled, moraće da počne da čita, sve što mu padne pod ruku, da uči da recituje, glumi, priča i prepričava svoje i pomalo tuđe doživljaje na zanimljiv način.
Moraće da nauči da bez straha od odbijanja prilazi devojkama s najmaštovitijim dosetkama, pošto one njemu sigurno neće prilaziti prve!
Ima puno da radi i da trpi taj dečak dok se i sam ne probudi jedno jutro i ne doživi obrnutu Kafkinu “metarmofozu” gde se Gregor Samsa pretvara u “ogromna kukca”, a Maša iz rahitičnog decaka u mišićavog momka sa sposobnostima da zavodi, osvaja i da bude tražen u svakom društvu od seljaka, radnika, preko kriminalaca i pravih mafijaša, agenata, do profesora, doktora i inženjera.
“I Andersenovo ‘Ružno pače’postaje labud, ali ne… najlepša knjiga mi je ipak ‘Mali princ’ Antoana de Sent Egziperija”, pomisli Maša i poče da plače!
To nije bio plač, nego ropac, koji mu je, vrativši mu sećanje i sažaljenje na sebe samog i dugogodišnju borbu da postane nešto drugo, ukazao da je otišao predaleko, da je počeo i on da povređuje ljude oko sebe i da je izgubio razumevanje za one koji su slabiji!
Pobedio je i povredio konačno samoga sebe!
U duši je još uvek bio ranjivo dete, to je znao, i kod sebe je prezirao sve ljudske slabosti koje bi mu se javljale.
Sada su suze spirale i poslednje naslage i tragove toga!
“Od sada će sve biti malo drugačije i bolje”, odluči Maša!
“Čiko šta vam je?”, upita ga zabrinuto i pomalo uplašeno dečak, zatečen ovim prizorom.
“Ništa, nešto sam se setio, ustvari, podsetio si me na nekoga, pa sam se raznežio…”
“Na koga?”, upita dečak.
“Na mog sina, nešto mi sada nedostaje!”, slaga Maša da bi izbegao dalje objašnjavanje.
Ustao je i obrisao lice od suza, povrativši pribranost.
“Idem nazad ka brodu, moji sigurno brinu, a ko šiša gumenjak, ionako nije valjao, a ti i deda svratite kasnije na pivo i sok, mi smo uzvodno od vas, veliki beli gliser, ne možete da nas promašite!”, reče Maša dečaku.
“Ej , stanite, pa evo mi ga deda, vraća se, sada ćete da ga upoznate!”. uskliknu dečak.
“Izgleda mnogo voli tog dedu!”, pomisli Maša i zapita se šta li je s roditeljima tog dečaka…
Ustao je sa stolice i krenuo ka tom starijem čoveku da se upozna, ali kako je bio okrenut ka suncu nije mogao da razazna njegov lik sve dok mu se ovaj ne približi sasvim blizu…
“Evo ovo je moj deda!”, reče s ponosom dečak.
“Zdravo mi bio momče, ja sam deda Ilija!”
Maša potpuno bled pruži ruku jedva je podignuvši!
To je bio njegov deda!
Pogledao je bolje dečaka – to je bio on pre trideset godina!
Prvo ga je prošla jeza duž kičme do mozga, pa kroz ruke, da bi se zatim tlo zaljuljalo pod njim i potpuno izgubio svest.
Posle, ni sam ne zna koliko vremena, osetio je lupkanje po licu i u daljini čuo dozivanje i viku.
“Bože, šta da mu radim? Mašo, Mašoo molim te ustani. Ljubavi , molim te.”
Čuo je i dečiji plač…”Tata!”
Tada se osvestio, pogledao iznad sebe i video Nanu i decu, a Roki ga je vojnom tehnikom oživljavanja držao po strance s glavom na svojim kolenima.
“Sad je ok, ustaj junače!”, iskusno reče Roki, kao komandu!
Maša, dok se ispravljao na kolena, jednim pokretom zagrli ženu i svo troje dece.
Kao da su mu se ruke produžile, ili ih je toliko stegao, da svo četvoro stadoše u njegov zagrljaj!
“Kako si me samo zabrinuo!”,reče Nana dok su se deca smirivala od plača.
“Ljubavi, kako si, jesi li sada dobro?”
“Veruj mi, nikada u životu nisam bio bolje!”
Marko Korica
Calypso
Navigacija
[0] Indeks poruka
[#] Sledeća strana
[*] Prethodna strana
Idi na punu verziju