Па и немам ја тако велику брзину.
Надао сам се да ћу с 25 КС без проблема достизати брзину од 30 км/ч али показало се да није тако. Да ли је то због облика корита или из неког другог разлога, не знам.
Колико сам до сада видео, горња брзина којом могу да возим је око 25 км/ч. Неколико пута, низводно, премашио сам 30 км/ч али то је онда вожња на пуном гасу. То значи и максималну потрошњу и већу буку. Чује се и Хонда при великом гасу, као и било који други мотор. Тек на половини, до 2/3 гаса, бука мотора је подношљива, док се при мањем гасу (мање од 2000 обртаја у секунди) готово не чује.
Ипак, чини ми се да је најпријатнија вожња брзином од око 15 км/ч. Бука мотора не омета нормалан разговор у чамцу, чамац лепо прелази уобичајене таласе па нема труцкања а потрошња - није вредно помена.
Овде се ипак ради о нечем другом - о нашем избору.
Ја сам, тамо негде 2008. године одлучио да купим чамац и да се полако припремам за пензију. Било је то оно наше: сад или никад!
И купио сам чамац који је био потпуно оперативан, није цурио, кабина обложена бродским подом, мотор 25 КС. Али није ми било довољно. Па сам започео радове о којима сам надугачко и нашироко писао. На крају, добио сам чамац који је лепо пловио депласманским брзинама гоњен мотором од 8 КС. И таман сам све завршио, схватио сам да још неколико година нећу имати времена за вишедневне боравке на води. Схватио сам да ће ми унучићи порасти до тог времена и да им више неће бити интересантно да буду с дедом и да ћу на крају остати сам на чамцу и поред кабине. А у међувремену, показало се да је употребљив простор на чамцу био мали за све нас.
И тако сам дошао до одлуке да мој чамац - моје маште дело - није оно што ми треба и продао сам га.
Купио сам овај чамац који ми је сасвим довољан. Још две године нећу у пензију, још две године неће бити времена за вишедневне боравке, тако да сам закључио да ми кабина није потребна. Ја и иначе не кувам и не пијем кафу, не припремам себи кувана јела, па ми ни кухиња не треба... Једино што ми недостаје на чамцу јесте тоалет (ипак сам ја човек у годинама) и то је и главни разлог зашто не планирам нове вишедневне регате.
Да бих чамац више и боље искористио, поставио сам камп приколицу у марини тако да сад могу да проведем више дана на води, а да имам сав потребан комфор. Велику улогу у томе има предивна локација марине у Старом Сланкамену.
Ове године, пловио сам Тисом до Кањиже и назад и више пута до Титела, био сам на Јанди, уживао сам на спруду преко пута Сурдука.
За следећу годину планирам да се увучем у Гардиновачки рит, да видим како изгледа Аркањ, да попијем пиће у "Сидру" у Бешки.
У свој план уврстио сам и обавезну посету друштву на Белегишкој ади за Први мај...
Тако да, свако на свој начин, и ви с великим, комфорним лађама и ми, с овим нашим малим чамцима, уживаћемо у лепоти оног што нам Дунав пружа. А то је много, то су они тренуци од којих се и с којима се живи, тренуци који трају док трајемо и ми.
Неко је рекао нешто, отприлике овако:
Живот је само тренутак. Тренутак који припада нама. Уживајте у овом тренутку док га имате. Не дозволите да вас било шта успорава у раду оног што волите. Живите свој живот сада, не заборавите да будете срећни.
Не оптерећујте се неважним стварима, не дајте себи право да управљате туђим животима. Уђите у свој микросвет, радујте се лепом времену, срећи, љубави, радујте се што живите овај живот. Ваше позитивне мисли че привући и друге лепе ствари. Не дајте се...
Зато, хајде да будемо позитивни и да с радошћу планирамо сусрет на Белегишкој ади, да се што чешће срећемо на води. Код нас у марини у Сланкамену увек ћете сви бити добродошли. Ако треба и да се преноћи - снаћи ћемо се, сад имамо и кров над главом. Важно је да се дружимо и да не дозволимо да нам било ко украде ни један од тих лепих тренутака који припадају сваком од нас.