Крф 2016. године

[LSI]

Претходних дест дана провео сам на Крфу са породицом и кумовима.

Давно смо се договорили да стогодишњицу искрцавања српских војника и избеглих цивила обележимо одласком на ово место које ће за увек остати уписано у историји српског народа. Мени је ово била пета посета па ћу покушати да вам је дочарам на један посебан начин, приказом онога што се дешавало у тих десет дана.

Да кренем полако...

После четрнаест сати вожње аутобусом и трајектом, пред нама су се у даљини указали острво и град Крф и острво Видо.

[LSI]

По пристајању у новој луци Крфа, аутобусом смо се упутили до градића Касиопија, на североисточном крају острва.

Градић је некада, у време Млетачке републике био важан центар и кажу да је тада у њему живело више од 40.000 становника. Градић је изникао испод тврђаве подигнуте на врху брега, изнад лепо заклоњене луке.

Данас, нема више Млечана, нема ратних бродова, али има много нових, с моћним машинама.

[LSI]

Иначе, на ходочашће смо кренули нас десеторо: супруга и ја, зет и моја ћерка, са својих троје деце, свастикина унука и наши кумови с којима су се неки од вас већ дружили у марини Карабурма или у Сланкамену.

[LSI]

А како смо то проводили дане тамо?

Свакодневно смо одлазили до неке од камених плажа које окружују Касиопи и у кристално чистој води тражили освежење од врућина које су надолазиле.
Искрено, те шетње до плажа и назад до апартмана је једино што бих волео да заборавим али нисам успео да решим проблем телепортовања.

Ипак, ма како да сам био фрустриран табанањем, нисам обрукао наше наутичаре и кад је била потребна стручна помоћ приликом пристајања, употребио сам сву своју вештину и знање да прихватим добачени конопац и помогнем непознатој госпођи да изађе на обалу...

[LSI]

А на плажи... к'о на плажи. Забава за сваког.

Није ми било тешко да понесем пластични чамац на надувавање, купљен давне 1992. године за моју децу која су тада била мала, а ето, дође време да и њихова деца почну да уче да веслају...

Мој унук Душан весла већ као прави...

[LSI]

Наравно, чамџије нису биле препуштене сами себи. Под будним очима мајке, бабе и деде, нису имали чега да се плаше...

[LSI]

Један дан провели смо у вожњи по острву и искористили смо прилику да се деца окупају и на пешчаној плажи у градићу Рода.

Песак ситан, море плитко и топло. Милина за игру...

[LSI]

Иначе, из дечије перспективе, вероватно је да таласи од пола метра изгледају застрашујуће, па није ни чудо што су бежали од њих.
Не би они бежали али ти таласи...

[LSI]

Било је ту сваког дана још много активности... На пример, унук је показао да прати савремене трендове и да је Ноле и његов идол.

[LSI]

Засвирај па и за појас задени - каже стара изрека.

Е па тако би и моји клинци - засвирали и за појас заденули.

[LSI]

А о пецању вам још нисам писао?

Ах, па то је вероватно оно што ће унучићи упамтити за читав живот.

За потребе припреме за опстанак у животу, децу је потребно научити разним вештинама. Пецање је сигурно једна од тих најлепших и најкориснијих.

Једним најобичнијим бамбусовим штапом, с огромном удицом (вероватно 6 или 7) и на грудвице хлеба, прву рибу, само што је спустила мамац у воду, упецала је унука Теодора.

Можете ли да замислите како је та риба морала изгледати крупно у њеним очима?

[LSI]

Онда су Душан и Наташа упецали свако по још четири комада.

Видећете са слика да су мали пецароши за извлачење тих морских рибетина користили и мередов.
Јесте да више одговара мрежици за лептире и акваристе али... нећемо ситничарити, то смо нашли у радњи, а пецароши морају да имају мередов, зар не?

[LSI]

И да, нисмо заборавили, све упецане рибе враћене су њиховим мамама и татама, да порасту.
Децу од малих ногу треба учити правим стварима.

У склопу те обуке, имали смо и историјске часове.

Били смо у Српској кући.
Одмах да кажем, у односу на стање од пре неколико година, Српска кућа је реновирана и сад све делује чисто, као ново... али некако стерилно...

Ко је још Србима угодио?
Пре неколико година, писао сам чланак који је објављен у Политици, у ком сам тражио да држава одвоји више новца за одржавање тог споменика наше историје и културе. Требало би да сам задовољан.

А ја? Прави Србин. Е па, нисам задовољан.
Старе поставке више нема. Сада је нешто ново, с неким сокоћалима информатичке технологије...
Пошто нас је било више који смо у Српској кући били и раније, испоставило се да нико од нас није био задовољан новом поставком. Нама је деловала хладно, нисмо више осећали оне емоције које раздиру груди и терају сузе на очи...

Да ли да поново пишем Политици?
Има ли то ко да прочита и разуме од оних који би требало?

[LSI]

Но, да се вратим обуци наших наследника.

Поседали клинци на степениште, пажљиво одслушали причу, вероватно ништа од свега нису разумели али нека... Тако се почиње. Разумеће једног дана.

[LSI]

Од Српске куће, узаним уличицама из млетачких времена, прошетали смо до старе луке где смо се укрцали у плаву лађу којом смо отишли до острва Вида.

Свакаквог је ту света било на лађи. Са свакаквим капама - ко је шта имао. Али ову слику нисам ставио због капе већ због мајице!

И "Моја лађа" била је на плавој лађи...