Kолико вреде пријатељи, видите тек кад вам устреба њихова помоћ. Ја сам се, по ко зна који пут у животу) у то уверио и данас.
Неће у овом текту бити много речено о наутици, већ неколико реченица о пријатељству коме је наутика кумовала.
Јутрос сам са супругом и нашим другом с форума, Зораном (ЗоранТ) отишао у Сланкамен са следећим планом:
- поставити предшатор испред камп приколице
- провозати се чамцем и обићи Деду и БарбаНешу који су се усидрили у Тиси
- вратити се на ручак у марину.
Рекло би се једноставан план и требало би лако да буде испуњен... Али види врага, са седам бињиша (како каже народна песма)!
Како је приколица постављена на закошеном терену, кад сам је постављао подигао сам је мало више у вис (нарочито задњи крај) и сад је требало спустити је ниже, да би предшатор могао лепо да се намонтира и да се странице фиксирају клиновима.
Е, то спуштање приколице и нивелисање однели су нам више од сат времена.
Било је већ близу дванаест, упекла звезда, кад смо извадили предшатор, странице, металне цеви и прибор за повезивање.
Показало се да сам добио више цеви и прибора него што је за монтажу потребно; неко је уз комплет за моју приколицу додао и цеви и прибор за још неку, само, требало је да Зоран и ја одгонетамо шта је оно што нам треба а шта је вишак!
Упекла звезда, сунце пржи, зној лије али ми се не предајемо. Негде око пола два, предшатор је био намонтиран. Вишак материјала (више од оног што смо употребили) враћен је у контејнер па ћу видети шта ћу с тим урадити, а ми смо се дали на закивање кочића којима се странице предшатора фиксирају и обезбеђују од могућег невремена. Тај део посла, личио ми је на приче о туцању камена по казни. Само што нас нико није казнио, ми смо ово сами започели...
Проблем је био у томе што је подлога од насутог шута, ломљеног бетона и старог асфалта уклоњеног с неке деонице пута за време замене асфалта. А кочићи од алуминијума.
Јој, колико смо их искривили! И жуљ сам доби на прсту од ударања чекићем.
А све то време, Зоран ме тера да наставимо и да морамо то да урадимо како треба да ми ветар не однесе предшатор.
Искрено, да није било Зорана - вероватно бих одустао пре жуља, јер већ ми је било доста. А онда ме је натерао да закуцамо још неколико и вежемо неке кратке канапчиће којима се странице додатно фиксирају...
Све у свему, с послом смо завршили нешто око пола три!
Остало је још толико времена да се истуширамо и да се придружимо друштву на понтону где је послужено прасе. Иначе, прасе је обезбедио један наш пријатељ из марине. Купио човек нову лађу, па решио да части - ваља се.
Наш ДулеН обезбедио је пар сандука пива, а ја сам обезбедио пар кила парадајза и лука за салату и ето гозбе!
У добром друштву, уз укусно прасе и хладно пиво, а све зачињено звуком гитара и лепим песмама, дружили смо се до скоро седам сати.
И ето, тако се десило да нисмо обишли Деду и БарбаНешу, нисмо пловили, а опет, провели смо један испуњен и леп дан. И све то захваљујући наутици која нас је спојила.
Зорану се још једном захваљујем... Питам се да ли ће опет доћи у посету мојој марини кад га поново позовем? Мислим да није ни сањао колико ће се нарадити...
Сад ћу да видим да ли могу да изаберем неку од фотографија снимљених данас па ћу их поставити. Надам се да је успео снимак на ком можете видети Зорана како свира гитару! Зоран је један баш свестран човек и драго ми је што сам га упознао.
Зоране, хвала на помоћи.
