Чули сте за израз "дежаву"? Знате оно за шта кажу да је последица неке грешке у мозгу па вам се чини да сте нешто већ видели раније или вам се нешто већ догодило или сте негде већ били...
Мене та грешка у мозгу прогања од како сам видео видео клип који је Шћека поставио у теми "Каналом нема ко да плови".
Оне прелепе слике сам ја негде већ видео и доживео и требало ми је мало времена да схватим да се не ради о грешки у мозгу већ о дебелим наслагама које су током година прекриле успомене на један давно доживљени тренутак.
Било је то пре близу четрдесет година, био сам још студент, када сам са другом, звали смо га Чарли, сео у његовог фићу дречаве сенф боје и када смо кренули на пецање на једно "супер" место где је он био нешто пре тога.
Био је још мрак, ноћ се повлачила пред наступајућим јутром, а ваздух кроз отворени прозор кроз који су вириле бамбусове пецаљке био је испуњен мирисима поља. Био је крај пролећа, почетак лета. Фића је лагано скакутао излоканим земљаним путем којим вероватно ни један други ауто не би прошао. Пут је био прав, па би онда, без икаквог разлога (осим можда само зато што то тако код нас у Бачкој и Банату воле) скренуо час лево, час десно под правим углом. И онда, одједном - крај. Нема пута...
Пред нама неки дугачки дрворед. Огромна стабла која су се губила у мраку лево и десно од нас.
Мој друг, Чарли, негде је погрешно скренуо и стигли смо тамо где нисмо ни мислили да ћемо стићи.
Испоставило се да смо стигли на обалу реке која то као да баш и није. Реке која и нема извор и има извор. Чине га четири велике баре које се некако спојише код села Деспотова, па одатле лагано вода наставља да тече пар десетина километара до Тисе коритом широким свега неколико метара, а дубине - ма каква дубина? Свугде сте је могли прегазити. Ето, то је била река Јегричка.
Иза оног дрвореда код којег смо се зауставили спуштао се насип обрастао шеваром. Високе трске и још недозреле палацке чиниле су зелени зид у којем су се ту и тамо могли видети рукама пецароша просечени уски пролази до воденог огледала. А заиста је било огледало јер ни један таласић није реметио мир на површини.
Око нас нека чудна тишина. Она пред само свитање. Тишина испуњена звуцима којим су се оглашавали жапци за којима би плакали Италијани, инсекти и птице које су почеле да се буде. Тек ту и тамо чуло би се тихо пљускање воде, тамо где су мале рибице покушавале да умакну некој грабљивици.
Када се кроз неколико минута мало разданило и када смо могли мало боље да видимо где смо то стигли, пред нама се иза оних трски и палацки, са друге стране неколико метара широке реке указала и друга обала исто толико лепа и дрворед на насипу као и са наше стране. Била су то дебела стабла, високих крошњи, која је ко зна када и ко зна ко засадио да једнога дана буду брана ветровима из равнице и да својим жилама спрече ерозију обале.
Ето, на ту сцену подсетио ме је Шћекин видео клип. На једно давно, готово заборављено, јутро на једном прелепом месту. Месту које данас не постоји. Истина, та река која као и да није река и данас постоји. Али све остало је другачије.
Пролазим понекад путем од Сирига ка Фекетићу и на једном месту пут прелази Јегричку, тамо код оне кафане где је некада било много чамаца и много гостију који су тамо одлазили да се освеже, а онда се враћали у сенку дрвореда којег данас више нема. Неко је одлучио да он више није потребан и сва стабла су посечена и сада од Деспотова до Тисе бачком равницом лагано тече нека вода у којој, чујем, нема више много рибе али зато има муља и свега осталог што тамо не би требало да буде.
Сад... зашто сам поделио ову успомену са вама - не знам ни сам. Можда се неком и допадне.
Да ли је требало у овој или некој другој теми - нека одлуче администратори. Није важно.
Мислим да је важно једино то да треба да чувамо своје успомене и да покушамо с времена на време да их се сетимо. Ја сам то учинио овом приликом а ви видите када ћете...
